Господин Владимир Симовић ме у свом реаговању на мој текст „Шест пута уа за радничку класу” оптужио да нисам био конструктиван у односу према „радикалној левици” у Србији и да активно не доприносим „борби против експлоатације”.

Нажалост, ове тврдње, као и серија клевета и дисквалификација којима сам изложен због текстова о организацијама које се представљају као представници праве, радикалне или марксистичке левице, могу деловати уверљиво свакоме ко није упознат с начином како се левичари окупљени у Левом самиту Србије боре против експлоатације.

Да нисам желео да будем конструктиван, навео бих карактеристичне примере јавног деловања Матије Меденице, трећег говорника на скупу који је „српска Сириза” одржала на Теразијама пред „масом”, која можда под дејством све популарнијег биљног тамјана, може да нарасте на 250 људи које помиње Симовић.

Да нисам желео да будем конструктиван, цитирао бих твитове Меденице, који је активан под корисничким именом Марксовац и – под слоганом „Између фронта и фајронта” – истиче да „живи у ритму музике за бес”. У том случају, сигурно бих поменуо и његов анархистички коан „тешки злочини, сваки дан их починим – бусплус”, галилеовски закључак ,,све пролази – остају подочњаци” и револуционарне стихове ,,клонуло је моје тело, уморне су моје ноге – од рејва и дроге”.

Да нисам желео да будем конструктиван, Борислав Борко Стефановић, новорођени левичар заробљен у тесно скројеним оделима и телу неолиберала, не би морао да ,,јавно позива на кафу Меденицу и екипу из ’Маркса 21’”, већ би у ,,Политици” могао да се упозна са Меденичином инвентивном стратегијом: „Имам снажан порив да се издрогирам и да легнем да спавам и у међувремену све да прође и кад се пробудим да и даље будем лепо издрогиран”, коју је твитовао 15. септембра.

Да нисам желео да будем конструктиван, цитирао бих ставове о Косову „Маркса 21” – који представља окосницу Левог самита Србије: ,,Главна карактеристика српске политике нетрпељивости било је и остало одбијање права Косова на самоопредељење, тј. права на формирање независне државе. Насупрот томе, главна карактеристика балканске политике пријатељства требало би да буде управо одбрана права Косова на самоопредељење, права на формирање независне државе, насупрот догматском негирању овог права од стране наше владајуће класе.”

Да нисам желео да будем конструктиван, навео бих и њихово тумачење узрока слабости левице у остатку региона: ,,Док левица у Србији не ојача и не усвоји јасан став против повратка државе Србије на Косово, тешко је очекивати да се развије шири покрет солидарности међу народима на самом Косову и на Балкану. Но, ово је знак да постоји велик потенцијал за борбу за право на самоопредељење, за Косово слободно од империјализма.”

Да нисам желео да будем конструктиван, цитирао бих и свађе на „Фејсбуку” између левичарских учитеља и учитељица Борка Стефановића око тога ко је био „вечнији” студент Филозофског факултета или расправе о донаторским неправдама и миљеницима Роза Луксембург штифтунга, који је постао „Сорос фондација” за радикалне левичарске предузетнике у Србији.

Да нисам желео да будем конструктиван, написао бих и текст у коме бих поставио питање шта у Србији стварно подржава фондација левичарских потомака – да цитирам Данијела Голдхагена, професора на Харварду – „Хитлерових добровољних џелата”. Да ли је циљ Роза Луксембург штифтунга да, после „либералне” некрополитике, оличене у циничном политичарењу окренутом ка деведесетим у коме су главни аргумент лешеви и њихов број, овде ојача и нова, „радикално лева” некрополитика? Другим речима, да ли, можда несвесно, доприносе да – поред 7.000 невиних сребреничких жртава – и тела (несрпских) жртава српских квислинга из Другог светског рата буду претворена у „батину” којом ће српски радници и сиротиња бити ударани по глави сваки пут када затраже да неко води рачуна о њима и њиховим мукама?

Да нисам желео да будем конструктиван, написао бих и да ме бројне активности дарежљивог немачког левичарског РЛ штифтунга у Србији нису убедиле да они стварно верују да овде треба да постоји делотворна левичарска снага која ће бринути о радницима – и неће бити фокусирана само на ,,српски фашизам”, геј параду, мајке Сребренице, платане или Пети паркић.

Пошто сам покушавао да будем не само конструктиван већ и добронамеран, до данас у текстовима у којима сам писао о нашим левичарима и њиховим западним спонзорима нисам помињао ништа од свега овога. Али, ако Симовић и даље мисли да нисам довољно уверљиво показао своју конструктивност, спреман сам да понудим још аргумената. Самоповређивање је увек ствар личног избора, што већина нас, пре или касније, некако успе да научи.

И, за крај ове тужне приче коју сам невољно написао, нешто што ће се, верујем, допасти и Симовићу и његовом ,,антифашистичком” саборцу Андреју Носову, ударнику ,,културне деконтаминације” и новом пулену ,,европске Србије” на вучићевски начин. Више нисам колумниста „Политике”. И по сунчаним и по кишним данима, инвазију марксоваца посматраћу са стране.

*Факултет за медије и комуникације