Dan kada je Cane Partibrejkers ogluveo

Ante Tomić i Dragoljub Draža Petrović se na sajtu Velike priče dopisuju u kolumni “Jesi li video ovo?”

***

Druže Ante,

Sećam se, bilo je to u neko davno prošlo vreme, kada ste u emisiji “Utisak nedelje”, hrvatski rečeno u “Dojmu tjedna”, na onim narandžastim stolicama preko puta Olje Bećković sedeli ti, Marko Vidojković i Dejan Stojiljković, i da je emisija počela Oljinim pitanjem svoj trojici: “Da li znate šta je pluskvamperfekat?”

Alergičan na gramatiku i pravopis, prisećam se, rekao sam društvu koje je te nedelje uveče kod nas pratilo “Utisak”, kako to uopšte nije korektno pitanje, kako je ići u “Utisak nedelje” čist mazohizam, na šta, molim vas, liči to propitivanje o glagolskim oblicima u prajm terminu, treba sva trojica da ustanu i napuste emisiju, ovo je potcenjivanje sagovornika, jer šta da neki od njih nije spremao gramatiku za to veče, pa da se izblamira pred širokim krvožednim auditorijumom koji lovi pisce koji su redovno bežali iz škole sa časova srpskohrvatskog…

Uplašen zapravo da i mene jednog dana ne snađe slična situacija, da na primer budem na onoj stolici prvoj levo od Olje, odakle počinje propitivanje na početku “Utiska nedelje”, te da recimo baš te večeri na red dođu ostali glagolski oblici, imperfekat, futur I, futur II ili ne daj bože futur III…

I došao je uskoro poziv od Bećković Olje. Spremio sam se za sva nezgodna pitanja, od pitanja “Koja se stilska figura javlja u rečenici: Mesec brčka bele ruke u potoku”, preko pitanja “Koje su dve glasovne promene moguće u genitivu jednine pridevske zamenice MOJ?”, pa do pitanja “Odredi vrste reči u rečenici: Ko na zvezde laje, ispašće mu zubi.”

Čak sam bio spreman, posle dva dana učenja – jer Olja ti ipak, moram priznati, pruži šansu makar da se spremiš, a ne kao ona moja profanka srpskohrvatskog koja je pitala ponedeljkom bez najavljivanja – da u “Utisku” odgovorim i na pitanje kojom stilskom figurom počinje narodna epska pesma “Mali Radojica”.

Lepo ti ja sve to spremim, namestim se u nedelju uveče na onu oranž stolicu, i to onu u sredini, što je pretpostavljalo da će Olja prvo pitati onog prvog levo, počne emisija, i čekam ja pitanje, čekam…

Kad ono ta emisija uopšte nije bila iz gramatike i pravopisa, nego neka primenjena psihologija, prvo pitanje je glasilo, ukoliko me pamćenje služi, a traumatična iskustva retko zaboravljam: “Kada ste poslednji put bili nepristojni?”

Učiteljice, učiteljice, ja sam spremao “Malog Radojicu” i glasovne promene u genitivu jednine – samo što nisam počeo da se pravdam iz prve klupe “Utiska nedelje”, gde sam posle bio još nekoliko puta i uvek sam imao želju da pobegnem. Al’ ima tamo jedan korpulentni kamerman-kranista, ne znam da li si to primetio, dragi Ante, koji šatro glumi kamermana-kranistu, a u stvari ’vata goste koji bi da begaju čim se upali lampica “On the Air”.

“Utisak nedelje”, jednom rečju, mnogo volim da gledam ali mnogo ne volim tamo da gostujem, jer uvek bude neko pametno pitanje na koje nemam odgovor. Poslednji put je trebalo da vidiš, moj Tomiću, mog blama – Olja me je pitala nešto sasvim jednostavno i prilagodljivo mom uzrastu i funkciji, nešto što bi svaki glavni i odgovorni urednik kakvog medija trebalo da zna – šta se nalazilo na naslovnoj strani lista “Danas” u subotu, a ja sam posle kraćeg razmišljanja rekao: “Mislim da je bio intervju sa nekom ženom!”

Ta žena je bila bivša ministarka turizma Crne Gore, pomogla mi je Olja, ali ja da me ubiješ nisam mogao da se setim otkud ta persona uopšte na naslovnici lista koji uređujem. I posle je na portalima išla fotografija gde ja sedim u sredini, a okolo sede ostala dva gosta, Bubnjević i Pivljanin, i obojica se igrom slučaja jednom rukom drže za čelo i gledaju u pod, kao da kažu: “Joj, s kojim moronom mi gostujemo po Utiscima, majko draga!”

“Utisak”, dakle, mnogo volim sa one strane ekrana gde ne mogu ništa da me pitaju.

A sve ti ovo pišem, kolega Tomiću, jer je u poslednjem “Utisku”, to si garantovano video, bio Cane iz Partibrejkersa i za njega je preteško bilo jedno najobičnije pitanje, koje nije čak ni pitanje, već klasičan kurtoazni pozdrav, a glasi: “Dobro veče!” On je emisiju napustio već posle predstavljanja gostiju, u prvoj pauzi za reklame, onaj kamerman-kranista nije uspeo da ga spreči, a sve zato jer je izneo primedbu da ništa ne čuje voditeljku, predložio joj je da se titluje, ona mu je onda rekla da sedne na onu bližu stolicu ili da kupi slušni aparat, a on je pre pauze za reklame rekao: “Šta?”

I nestao tokom prvog reklamnog bloka.

Moje ptičice iz studija kažu da je i pre početka bilo napeto – Canetu je smetalo što jedan gost drma nogom, što drugi gost nosi martinke, što Olja tiho govori… – pa se sve prenelo i na početak emisije.

Onda se cela Srbija već iste večeri podelila na one koji su jedva dočekali da neko “onoj retko iritantnoj ženi” (“Od onakvog oca, nekako mi uopšte ne ide…” – standardan komentar retko iritantnih internet komentatora) zalupi vrata od studija, kao i na one kojima je dosta više Canetovog stava da su svi oko njega nižerazredni degenerici.

Znaš Caneta, beskrajno talentovani namćor i egocentrik sa manirima pubertetlije koji je upravo napunio 60 godina. Kad su Partibrejkersi pre nekoliko godina svirali na Tašu, organizator je u pola koncerta, a da bend očigledno nije znao za taj plan, sunuo iz nekakvog topa gomilu srebrnastih konfeta na stejdž, pa Caneta nije mrzelo da posle cela dva minuta napušava anonimnog lika zaduženog za specijalne efekte, vičući ritmično u mikrofon: “Malooouuumničče, mallooumnniččče…”

Ili ono kad su Brejkersi prvi put posle rata svirali u Zagrebu, a razdragana TV reporterka ga pitala: “Cane, gdje ste smješteni?”, a on joj odgovorio: “U Jasenovcu?”

Ili kada su svirali u Kraljevu pa Cane na početku koncerta rekao: “Dobro veče, Valjevo!”, onda ovi iz Kraljeva počeli da mu viču: “Kraljevo, Kraljevo…” I on umesto da im se izvini, dohvati mikrofon i kaže: “Kraljevo, Valjevo. Isti ku*ac!”

Hoću reći – od Caneta se očekuje da kao stari panker bude prvi gost koji je u tri decenije napustio “Utisak nedelje”, i to zato što šatro ne čuje voditeljku i uvređen jer mu je ona savetovala da kupi slušni aparat. I taj savet je tako pankerski s Oljine strane. Uostalom, i da odeš na takmičenje u streljaštvu a ne poneseš naočare verovatno bi ti kazali da kupiš naočare, međutim taktički je sasvim genijalno da odeš u “Utisak nedelje”, gde pitaju svašta nezgodno – od pluskvamperfekta do šta-ti-je-juče-bilo-na-naslovnoj – a ne poneseš slušni aparat.

Ha, tako dobra taktika, razmisliću o njoj kada me sledeći put budu zvali u “Utisak”, neću se čak ni ljutiti ako me voditeljka uputi kod otorinolaringologa, praviću se da to ne čujem, a ne ko Cane koji se pravio gluv zbog nezgodnih pitanja koja nije ni dočekao jer je od svega izgovorenog jedino čuo da mora da kupi slušni aparat. Kakav danak neiskustvu u izigravanju gluvoće!

Događaj potom počinje da eskalira u politički slučaj – da l’ je i Cane legao na rudu, pitaju se jedni, te ko i mnogi srpski roker, koji mora od nečega da živi, da svira po kojekakvim opštinskim Šljivijadama i Kupusijadama koje organizuje današnja vlast, ne bi da sedi u emisiji gde moraš da laneš nešto protiv velikog vođe, pa je zato inscenirao beg da mu ne propadne unosna tezga povodom Dana opštine Aleksinac?

U čemu i ima nekog zrnca logike, jer, nećeš verovati, moj Tomiću, onaj Cane koji je usred rata pevao “Mir, brate, mir”, svirao na kamionu koji je kružio Beogradom, tada sumornim gradom iz kog su dobrovoljci išli na Vukovar i Sarajevo, već odavno je postao totalno nezainteresovani borac za bolju Srbiju iz kategorije “boli me patka”. Njegov opozicioni i kritički život postao je totalni pluskvamperfekat. A to verovatno znaš šta je, moj Tomiću, gledao sam jednom na televiziji.

Nekako se od onog Caneta partibrejkera pre očekuje da napusti svirku povodom Dana opštine Aleksinac, koju pravi skoro ista ona ekipa protiv koje je pevao “Mir, brate, mir”, nego da ode iz “Utiska nedelje” jer mu je voditeljka rekla da ako je gluv kupi aparat. Možda ga ta gluvoća i pravda da ne čuje ništa šta se dešava u ovoj zemlji. Pa tako odavno nije izrekao nijedan politički stav.

Nekako, postao je više Zoran Kostić – Đule. A to sa Đuletom je njegova fora. Pravio sam svojevremeno intervju sa Canetom, i pošaljem mu ga na autorizaciju. On ga pročita i javi se. “Dražo, ovo je dobro. Baš dobro. Jedino da umesto Zoran Kostić – Cane, staviš Zoran Kostić – Đule” – mislio je na Đuleta, frontmena Van Goga, još jednog benda koji svira svoje i ne talasa ništa, nemoj politički, propašće nam tezge, jer takva su vremena. A upravo zato što je Cane uvek bio Cane, buntovni rokenrol borac protiv kretena, dok je Đule uvek bio samo dobri roker sa svih raspoloživih državnih tezgi gde mora biti malo i rokenrola. Sad su se Cane i Đule izjednačili u buntu. Nikakav je.

Pluskvamperfekat je vreme kada su rokeri u Srbiji bili vesnici pobune protiv režima. Sada se izgleda bune samo kad neko primeti da su malko ogluveli. Gre’ota, moj Tomiću, za rokenrol.