Biotehnologija na srpski način

Biotehnologija je reč koja se uzima kao naša nada u budućnosti, kada pričamo mi naučnici. Ili kao zla veštica, kada govore "obični" ljudi, jer je poistovećuju sa GM Hranom (GMH, mada su se svi navukli na GMO). A problem je zapravo jezičke prirode. Neki od osnovnih procesa spremanja hrane i u Srbiji i na Kavkazu i u dolini Nila su odavno postojali. Pri tome ne mislim na spremanje ručka, već na dugotrajne procese, koji nam daju hranu drugačijih osobina i drugačije trajnosti od svakodnevnih namirnica. Zabunu su pre svega izazvali novinari koji imaju potrebu uvek da definišu nešto u 1-2 rečenice, a da im ništa od toga nije jasno. (Ovo naravno ne važi za prave novinare.) Potrebno je samo da imaju tekst koji podleže hiljadama seci-lepi. Biotehnologija se jednostavno definiše kao upotreba organizama, njihovih delova ili proizvoda za specifične potrebe i određene proizvode. Zapravo deluje kao politička definicija iz davnih dana (moramo drugovi da uradimo pravu stvar u pravom trenutku, na pravi način).

A da nije sve politika, već znanje i umeće ima mnogo primera. U moru događaja oko mene, jedna me je, kao biohemičara i biotehnologa (ljubitelja procesa vrenja, mada ne i svih proizvoda ovih procesa) neobično privukla. Radi se o srpskoj šansi. O biotehnološkom proizvodu - medovači. Kada neko kaže kako je rakija prosta za pravljenje pokazuje svoje maksimalno neznanje. Ili da ništa ne razume, čak ni ako "peče" rakiju u svom dvorištu. Termin da se tečnost peče i prepeče, je toliko kontradiktoran, da je sasvim jasno zašto smo narod nebeski.

Ne mogu da se pohvalim da je i meni bilo jasno šta je medovača, pre nego što sam uronio u pretragu i termina i procesa. I tada sam shvatio da je bogatsvo našeg jezika najčešće samo opravdanje za neznanje. Nije ni čudo što rakiju, pa čak i šljivovicu svi svojataju, iako bi trebalo da bude naše nacionalno žestoko piće. Ipak, svi znaju šta je šljivovica. Ili recept u tri koraka. Staviš šljive da prevru. Posle 4 do 6 nedelja se peče rakija. Da bi bila dobra, prepeče se.

 Da vidimo šta sve nije medovača? Medovača nije:

1. recept iz kulinarke.
2. rakija koja ima bezobrazan naziv :)
3. ono što Tatjana opisuje.
4. ni kada je pčelar pravi.

Očigledno je da se pravljenje rakije kod nas uvek pretvara u legendu. Ovo "kod nas" je malo širi kontekst. Važi za celu ex yu.

Sve počinje od prirode. I jednog fascinantnog insekta, bez koga ne bi bilo ni ljudi. Pčela. Pravo čudo prirode.

Pčela sakuplja nektar i prerađuje ga u svojoj košnici. Od razblažaenog šećernog rastvora nastaje med. Različite biljke čine različitu ispašu. Ona pak utiče na kvalitet i aromu meda. Ovde med nije glavni u priči. Ovde je glavna Nevena. Kao i mnogi drugi mladi ljudi mogla je da završi Megatrend i "zapali" iz zemlje. Umesto toga završila je Poljoprivredni fakultet i to da pravi pića. Pića razna, ali jedno joj je priraslo za srce i od sirovina, znanja i ljubavi nastao je diplomski rad, koji je odredio njen dalji život. Bar za sada.

Nevena je uspela, jer je viđena i na TV. Čak i klinci mogu da se ugledaju na nju. Njeno ime je reportaži koju je na B92 emitovao gospodin Uroš Davidović u kojoj se lepo vidi šta radi, ali ne može da izgovori. Zemlja apsurda. Ključne reči koje je 2:00 izgovorio gospodin Davidović su : ona je tehnolog i izmislila je nešto novo. To nešto novo je i mene privuklo. FB je čudo. Po već viđenom scenariju (strana 42) poželeh i ja da se upoznam s ovom damom i (njenom drugaricom) i čujem priču, da moji saradnici i kolege (iskusni degustatori) probaju ukus i miris jedinstvene medovače i da vidim nekoga ko je uspeo da od svoje diplome stvori posao.