(cache) НИН online

Лични Београд на води кога више нема

Залазак два сунца

Живео сам у Бари Венецији од 1969. до јануара 2015. Страшан је ударац био то што смо остали без куће. Знали смо да је невероватна срећа живети на таквом месту; било је то као да живиш и радиш у граду, a истовремено си и на мору и на реци и на планини

Микаило Бодирога, писац поетске прозе, четрдесет шест од педесет година живота провео је у Савамали. Књижевни пријатељи Бодирогу су у шали звали гондолијером, али Бара Венеција никада му није била бара, већ лични „Београд на води“, чак и када је била Атлантида. У јануару је исељен, те је и за њега, као и за бројне друге становнике „тајног града усред Београда“, Савамала данас изгубљени рај.

Контраст

То је насеље било контраст. Када се у њега улазило из улице Слободана Пенезића Крцуна, данашње Савске, као у причи Херберта Џорџа Велса Врата у зиду, пролазило се буквално кроз зид и после двадесетак колосека стизало у насеље које одудара од свега у Београду. Пријатељи који су ми први пут долазили били су шокирани да такво што уопште постоји. Уђу са улице право у нечије двориште и изненаде се колико је ту људи, кућа, вишеспратница. Било је – кажу сад – триста породица, триста кућа. Насеље је деловало као пупак града; пошто је амфитеатар, одатле се могао видети цео град, све маркантне тачке – из неких се делова видео торањ на Авали, крстови на црквама.

Пупак

Све нам је било лако доступно, били смо у центру градских културних збивања, свугде смо могли пешке – до Кнеза, до Калемегдана, до СКЦ-а, Дома омладине, „Академије“, до свих тачака културе, а да будемо изоловани од света. Основно превозно средство био је бицикл. Све до краја осамдесетих није постојала уређена бициклистичка стаза, али су је замењивале многе дивље. Ко није знао за њих, одустајао је од вожње, а било је довољно само да пренесе бицикл који метар и нашао би нови пут. Када су направили уређену стазу, имали смо себичан утисак да су нам отели романтику, јер су наше водиле чак и кроз дворишта, кроз пропале фирме.

Пасторала

Из Земуна смо 1969. стигли право у пасторалу. Отац се, као и многи други радници, доселио у Бару јер је тамо било складиште фирме за коју је радио. Било је много фирми, али је било и кућа и једна мала мочвара са трском. Природа је била неочекивана, са барским птицама, шибљем, дудовима, тополама, јасеновима. Између места где је била моја кућа, на једној малој узвишици, и обале, биле су смештене куће са баштама и вртовима. Чак су и улице имали, али је то насеље било поплављено 1965. па је град одлучио да га исели и наспе.

Дивљина

Порушили су куће, али су оставили дворишта препуна вишања, трешања, јабука, дуња. Те су баште за годину или две подивљале и претвориле су у праву правцату прашуму малињака и купињака. Било је скоро непроходно, а ми клинци смо ту имали место боравка после школе. Правили смо куће као у Дечацима Павлове улице, међу багремовима, тополама, које у пролеће дају маце; цело је небо било прекривено мацама.
Путем поред Аде долазиле су чак и срне, а да не причамо о другим животињама, воденим змијама, кунама златицама, птицама. Птица је било невероватно много, виђали смо чак и одбегле папагаје, који су долазили у нашу оазу да се сакрију. Људи су долазили да беру купине за џем, у време киша стизали су и берачи пужева, баш као да смо изван града, дивљи ловци, који су ловили птице, патке, ваздушним пушкама; за прехрану, тврдили су.
Морали смо на димњак да ставимо заштиту због рода. Последњи пут сам видео роду пре седам година.

Пожари

Мочвара је уништена на чудан начин. Постојало је складиште старих гума и када је неко ко је покушавао да направи башту спаљивао стару траву, ватра се проширила на складиште и изазвала невероватан пожар. Није било толико опасно, колико је било незгодно што је цео Београд гледао црни дим, па је град касније мочвару сравнио. И прашума је нестала сличним путем. У игри две групе дечака, клинац који је избачен из кућице са дрвета вратио се љут и запалио кућицу. Пожар се опет проширио, појавио се и у вестима, и онда су дошли булдожери и сравнили и прашуму.

Неизвесност

Први пут сам се са претњом исељења суочио у другом разреду основне школе, пошто су 1971. иселили неколико клинаца из моје школе. То је била прва тензија, а после ње је напето било нон-стоп, град је стално имао идеју да „уведе неки ред“. Често су нас посећивали људи који су предлагали да се селимо; причали су нам, на пример, да ће насељем пролазити линије метроа, то је било актуелно осамдесетих, потом су нам причали о „Еурополису“. Када је Београд био кандидат за Олимпијске игре, град је имао планове да у насељу направи олимпијско или новинарско село, притискали су нас људи који су долазили да испитују, чекали смо вести, међутим од тога није било ништа. Они који су имали лош смештај, надали су се; ми други смо се плашили да ћемо морати да одемо са простора који је припадао нама.

Клизалиште

У једном налету жеље да направе нешто, након поплава 1981, раселили су део насеља и покушали да направе канал. Насули су брда шљунка и направили насип и мало језеро. Било је велико, можда веће и од рукометног терена, па смо лети по њему сплаварили као Том Сојер, а зими се језеро ледило, па нам је било клизалиште. Брда шљунка су била толико велика да смо се низ њих малим скијама спуштали на залеђено језеро, и могли у залету да дођемо скоро до реке. Дешавало се да људи пропадну кроз лед, да се поквасе, па и да заврше у болници, али никада се није десило ништа страшно, вода није била дубока.

Пчеле

Бавили смо се пчеларством, имали смо дванаест до петнаест кошница на спрат. Мој отац је баш био заинтересован за пчеле; када се појави одбегли рој, ишао је да га узме, да помогне људима да га склоне од куће. Та је маса пчела деловала опасно, али људи су се временом навикли. Но како је чишћен део по део насеља, било је све више бетона, а све мање зеленила, па су пчеле полако нестајале, угрожене и загађењем и зимом. Иза њих је остало триста килограма воска, толико смо га топили. Кошнице су биле додатна димензија оазе у центру града.

Воз

Априла 1980, док се ишчекивало да умре Тито, моји су родитељи садили нешто у башти – имали смо ружичњак и велику лозу, баш стару, коју смо затекли када смо дошли, и која је давала дивно грожђе – а моја мајка је приметила како споредним колосеком пролази Плави воз, очишћен и опран, и онда је мом ћалету рекла: „Оде Плави воз, мора да је умро Тито.“ То је било који дан пре 4. маја; воз су, дакле, ту негде држали, средили га, и послали неколико дана раније.

Железничар

Између два светска рата Београђани су се спуштали до Баре Венеције да играју фудбал, о чему је писао надреалиста Ђорђе Костић у књизи До немогућег, у којој Бару описује као необично насеље. Постојао је ФК Железничар, основан 1924, мали клуб који није повезивао само људе из нашег насеља, већ из целог Београда. Људи су на његов травњак доводили децу да би проходала у безбедном окружењу, да тамо ходају, трче, ослободе се; ја сам тамо две ћерке доводио. До стадиона се могло доћи кроз прашуму, а окупљали су се и људи који су пуштали змајеве. Недавно сам био тамо са млађом ћерком. И даље делује као амфитеатар, иако су срушили све около и остала је само трава.

Сајам

У насељу је постојало место са кога се могло директно ући на Сајам, па су сви пријатељи долазили код мене да уђу на Сајам књига или на друге сајмове, док нису ставили бодљикаву жицу око хала. Провлачили су се да не би сваког дана плаћали улазнице, које су и онда биле скупе.

Склониште

Уметници су се пели на насукане бродове, и на тим стрминама седели уз пиће да би нашли инспирацију или филозофирали. Мноштво бродова је у утроби свашта крило, олупине су наликовале Далијевим сликама и скривеним улицама Париза, долазили су људи који су желели да остану скривени, да имају нешто своје за шта нико неће знати. Деведесетих су безбедњаци чували мостове, али војна полиција није долазила, па су људи који су хтели да избегну мобилизацију долазили да се сакрију, и то смо претварали у књижевне кружоке.

Пиво

Пошто је Савамала била крцата великим фирмама са много радника, једна је новинска анализа дала резултат да се у Бари Веценији налази мала продавница која продаје највећи број пива у СФРЈ.

Сунце

Бара Венеција била је једино место у Београду где се могао видети залазак два сунца. Због измаглице и преламања светлости са обале ниси могао знати да ли је право сунце горње или доње. Дешавало се да људи помисле да ће заћи доње, пошто је изгледало веће, и схватили би које је право тек када би то доње нестало.

Ноћ

Сваког радног дана насеље је врвело људима и аутомобилима од седам до три, али је после три по подне све тонуло у тишину, а ноћу је ницао тајни град усред Београда. Отварали су се разни клубови, мале дискотеке, а дивљих кафана је било широм насеља. Људи су постављали трупце, продавали пиће, и увек је све било у реду. Када су деведесетих пропале велике фирме, почеле су да изнајмљују простор ситним предузетницима као магацински, па су стигли и алармни системи и интернет-надзор, јер су предузетници често у магацинима чували скупе ствари, и онда су у крају полако почеле да се отварају и ексклузивне дивље кафане – огромне куће са баштама у које је клијентела са кајлама, у џиповима и кабриолетима, долазила само на позив. Сећам се да је једном човек хтео да подигне кров кабриолета, а други му је, из не мање скупих кола, одговорио „Ма шта закључаваш, овде нема никога“. Трајало је док инспекције нису све позатварале.

Хаос

Фирма „7. јули“ имала је хектарски плац, пропала је, и када су прошле године почели да руше, прво су срушили ограду, и растиње се пробило на улицу. Направили су невероватан хаос.
Крај је раније био изузетно миран; мрачан, јер нико није одржавао уличне светиљке, али је због силних фирми, милиционера и чувара, било и безбедније него у другим деловима града, а тада су крај преплавили људи који су дошли да виде шта може да се узме. Тих десет дана, док полиција није средила ситуацију, ноћу ниси смео да прођеш насељем.

Потрес

Живео сам у Бари Венецији од 1969. до јануара 2015. Страшан је ударац било то што смо остали без куће. Виђао сам људе из насеља како причају сами са собом, иду улицама смршали, испијени, иако су добили релативно добар смештај. Један је човек из краја реновирао кућу пет година, расељавање је почело једва годину доцније, и причали су ми да је плакао када је дошао да узме нешто што је заборавио.
Знали смо да је невероватна срећа живети на таквом месту; било је то као када би те неко послао да живиш и радиш у граду, и да истовремено будеш и на мору и на реци и на планини. Сваког дана идеш на посао, а константно си на годишњем одмору. Невероватан је осећај било то што си скривен од света, а у центру си кад год хоћеш, и то је шокирало људе који су се селили. Колико архитектура утиче на свест, колико утиче на живот када промениш место где спаваш… Осећаш да једном месту припадаш, и онда то изгубиш.

Марко Ловрић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар